Deca od najranijeg uzrasta otvorenog uma, sa osmehom na licu, spontano pružaju ruku, spontano prilaze jedni drugima, ne čineći ni jedan korak ka ugrožavanju drugih i ka nejednakosti. Deca se prilagođavaju, deca slušaju srcem, deca se međusobno razumeju, deca osluškuju potrebe, deca uče jedna od drugih!

Ako svakodnevno prepoznajemo dečiju spontanost, primenimo je i mi odrasli. Učinimo ovaj svet boljim i lepšim za život svih nas. Upućeni smo jedni na druge i jedni ka drugima.

Inkluzivno obrazovanje nas uči tome da promenom sistema možemo pružiti odgovore na pitanje: Kako ću ja to? Mogu li i ja to? I na taj način realizovati potrebe svih učenika podjednako.

Deca vide različitost, prepoznaju je, ali je ne osuđuju, ne diskriminišu i ne targetiraju kao slabost, sve dok ih na to odrasli ne “podsete”, svesno ili nesvesno. Sve do tada, deca pronalaze rešenja za različitost, deca se prilagođavaju, deca vide očima hrabrosti, jedinstva i ljubavi. Deca ne vide problem u različitosti. Roditelji i odrasli uopšte, to vide. I tada nastaje nerazumevanje!

Učimo od dece i ne posmatrajmo inkluzivno obrazovanje kao problem, već kao šansu da se ne samo unapredi sistem obrazovanja dece koja su ometena u ravoju ili imaju nekih poteškoća, već da se sva deca uče različitim načinima pristupanja različitostima uopšte, usvajanjem metoda svakodnevne brige i pomoći kao najredovnijeg mehanizma životnog funkcionisanja. Na taj način se deca od najranijeg uzrasta susreću sa jasnim predlozima o tome kako pronaći rešenje, kako unaprediti ili menjati obrazovni sistem i stvoriti sistem koji će odgovarati potrebama svih učenika.

Svako dete na prvom mestu je različite visine jedno og drugog, različite boje kose, boje tena, očiju, pa samim tim i različitih interesovanja, a onda i različitog stepena mogućnosti učenja određenim tempom koji se uvek nameće kao jedan jedini važeći – a to je Allegro! Zaborave svi na Largo, Vivace, Presto, Moderato ili Lento!

Razvojne poteškoće svakog deteta zahtevaju da se obrazovni sistem suoči sa činjenicom da sva deca rastu, uče i razvijaju se različitim tempom i da je potrebno maksimalno unaprediti i dodatno obrazovati nastavnika i uopšte unaprediti veštine nastavnog kadra još od vrtića, pa do osnovno školskog i srednješkolskog obrazovanja.

• Unaprediti veštine u radu, korišćenjem različitih metoda nastavnog osoblja, na prvom mestu  kako bi mogli da prate i da prepoznaju kako raditi sa decom koja imaju razne poteškoće u razvoju.

• Učiniti infrastrukturu lako dostupnom za svaki oblik redovnog obavljanja svih životnih aktivnosti i redovnog kretanja. A to se odnosi na poboljšanje puteva u slabije naseljenim delovima grada, ili na periferiji grada i u okviru naselja koja su još uvek infrastrukturno i komunalno nerešena. Omogućiti prevoz dece sa smetnjama u razvoju od kuće do škole. A ukoliko je to nemoguće, razviti sistem koji omogućava nastavu od kuće, uz svu tehničko tehnološku podršku ili razvijanjem pomoći dece drugoj deci. Zatim, u svim školskim zgradama omogućiti pristup, kao i neometano kretanje unutar zgrade osobama koje koriste kolica ili su osobe sa smetnjama u razvoju, ali ne koriste kolica, već imaju poteškoća prilikom hodanja, ali i obavljanja sportsko rekreativnih aktivnosti.

ŠTA URADITI?

Na ovaj način, deca će se uključivati spontano i principom dete – detetu aktivno učestvovati u svim oblicima zajedničkog školovanja. Deca ne osuđuju bilo kakve smetnje u razvoju druge dece, kada ih svakodnevno vide, kada svakodnevno pomažu u nošenju ili guranju kolica u školi.

• Podsticati decu s razvojnim teškoćama da se druže u grupama da bi razvijali pozitivan odnos prema sebi. Da bi bili izloženi svim ostalim različitostima i kako bi delili iskustva o svim tim različitostima. Kako bi se upoznali sa znakovnim jezikom, sa određenim fizičkim vežbama ili sa određenim načinima ishrane, sve u zavosnosti od toga šta je kome potrebnije ili korisnije ili praktičnije.
• Zatim, maksimalno uključiti predstavnike Udruženja građana, posebno onih koji se odnose na određenu konkretnu smetnju u razvoju, a gde njihovi članovi imaju ogromna iskustva, predloge i konkretna gotova rešenja da pruže.   

Ovakvim delovanjem, ostvaruje se dugoročan cilj, a to je ne samo  promovisanje inkluzije u društvu kao celini, već promovisanje različitosti kao mogućnosti, različitosti kao svakodnevnici. Na taj način će se konačno ohrabriti i oni roditelji dece ometene u razvoju i uopšte osoba sa invaliditetom, koji se ne oglašavaju, koji se kriju i ćute, koji i svoju decu kriju od očiju javnosti, jer se tradicionalno vaspitanje koje smatra da je različitost ogroman minus i mana za porodicu, još uvek oslanja na standard o tome šta je to “sramota” i šta je to “povlačenje”.

Još uvek, iako su najudruženiji upravo ovi roditelji, potrebno je mnogobrojnim roditeljima, pomoći da se organizuju kao grupa i da se bore protiv prakse koja za rezultat ima isključenost iz obrazovanja.

I kao kruna svega, sva deca treba da se zajedničkim snagama bore da se u učeničkom parlamentu, studenstkom parlamentu (i privatnih univerziteta) nalaze osobe sa invaliditetom ili bilo kojim razvojnim poteškoćama, da se u svakom, ali svakom radu Radnih grupa za donošenje zakona (ne samo onih koji se uskostručno odnose na specijalnu razvojnu poteškoću ili invalidnost) nalaze njihovi predstavnici iz mnogih životnih oblasti delovanja, na razlčičitim nivoima delovanja.

Izvor: Eko polis